Свети Владика Николај, који је задужио свој Српски Православни род до века, говорио је како су српску историју писали само мушкарци и о мушкарцима. Полагао је наде у то да ће доћи време када ће се она писати пажљивије и праведније, како би се могла „изњети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских жена на цијело ткиво наше славне историје.“
И заиста, са првим тактовима војног, свадбеног или ма ког другог марша, наше жене су плесале, досежући до самог дна људске патње, до истина и звезда. Уздигнуте главе, погрбљених леђа, рањене душе. Без размишљања о томе да ли могу, да ли желе, да ли их је страх. Њихова молитва и пркос, њихова бол и жртва, допуна су наших епских песама.
Често ме из сна прене тај ритам прамајки, које су, родивши се на овој раскрсници путева између неба и земље, најпре научиле да војују. Одмах затим, да безусловно воле. Мора да је та љубав, коју су у недрима гајиле, билa дар од самог Господа, иначе би било немогуће издржати све недаће са којима се српска жена борила од тренутка када је овде гнездо свила. Нема генерације која није рађала, да би децу отаџбини положила. Која није из петних жила вукла да из муља беде извуче своје чедо, да га Светосављем задоји, да га образује и припреми за свет, а све како би се из света кући вратило.
Колико је само искри Божанскe љубави пробудила у деци, која ће постати у Богу светa. Колико је научника својим изумима променило ток историје, само зато што њихова српска мајка није одустајала у намери да свом детету омогући и оно немогуће. Колико њих је носило и дете и пушку на леђима. О упртачама, обрађеним њивама, препешаченим километрима да не причамо.
Колико њих се борило са насртајима Османлија, Арнаута, Бугара, Угара. Одбијајући да носе бурке, да се одрекну Христа. Оне које су певајући скакале са литица у бездан, како би сачувале част.
Верујем да је наш народ један од ретких који има изданак своје лозе који је растргнут између два коња у галопу. Мученичком смрћу страдала је Босиљка Пасјанска, јер није желела да се пода Арнауту.
Српкиње. Жене које су приносиле на олтар отаџбине и себе и пород свој, чувајући своје огњиште, Крсну Славу и презиме, као највеће светиње.
Све оне преко ноћи постајале су уседелице, удовице, мајке са црним марамама, од којих је зависио опстанак целе једне нације, свака са својом муком и оном заједничком. Са молитвом на уснама.
Наша је обавеза и морална дужност да их се са великим поштовањем сећамо и да их у свакој прилици молитвено помињемо. Да ходећи њиховим стопама, осећамо бол свог народа, ма где он живео, са дубоком и искреном потребом да увек и свуда будемо на помоћи. Да угледајући се на њих, будемо макар налик њима. Да децу подижемо у духу Јеванђеља, живећи Светосавски и Косовски завет, па ће стасавати нове Чучук Стане, Оливере, Јефимије, Надежде, Милунке. Да се у школама изучава жртва српске жене о којој су врсни светски књижевници писали поеме, да улице красе имена Милеве Шкрљић, Драге Јанковић, Милице Стојадиновић.
Остаје и нада, чврста и стамена, за наш многострадални народ. Нада да ће нове странице српске историје бити писане великим словима. Нада и жива вера, јер из светог корена свето је и стабло.
Александра М. Трифуновић